Krenuvši na introspektivno putovanje, ova razmišljanja zadiru u spoznaju da “ništa moje nikome nije potrebno”. Kako se priča odvija, istražite borbu za postizanje cilja i unutrašnji sukob koji pokreće protagonističku potragu za validacijom.
U glavi mi se javi misao, misao oko koje iskonstruišem cijelu jednu priču. I ta priča mi se vrti u glavi, zaokupi mi svijest i melje mi volju za bilo čim drugim, za bilo kakvim produktivnim radom. Sjednem da je zapišem i tako odagnam i… blokiram. Napišem prvu rečenicu lagano, ali drugu nikako. Vratim se mislima.
Nikome ove moje objave nisu potrebne. Niko ih nije tražio. Na kraju krajeva, ništa ja njima nisam dobio. Lažem, jesam, ali to ni izdaleka ne opravdava trud koji sam uložio u njih. Bude mi drago kad dobijem lajk, komentar ili poruku, ali mala su to zadovoljstva. Možda griješim, ali život mi ne bi bio mnogo drugačiji bez njih.
Nisam o tome htio da pišem, ali sam pomislio da bi to bio dobar uvod za sljedeću misao: vjerujem, zapravo sam siguran (i mnogo puta sam to dosad dokazao) da mogu mnogo toga ponuditi drugima. U svakom smislu, svakom. Međutim, sve više uviđam da ništa moje nikome nije potrebno.
Prije otprilike dvije godine nešto se u meni slomilo. Kao da sam se otkačio od svijeta. Zašto tako odjednom, dugo mi nije bilo jasno, a onda sam doživio trenutak prosvjetljenja: shvatio sam da više ne vidim nijedan realan scenario budućnosti koja bi opravdala moj dosadašnji život. Svi osmjesi koje sam izazvao, sve riječi podrške i ohrabrenja koje sam uputio, sve usluge koje sam učinio, sve što sam napisao, naučio ili napravio, sve što sam ikada radio… sve je bilo manje-više uzalud – neće mi se isplatiti. Previše sam uložio da i najveći eventualni dobitak, ekonomskim rječnikom rečeno, neće pokriti čak ni troškove ulaganja.
Nemojte me pogrešno shvatiti, nisam ja živio na određeni način da bih izvukao neku konkretnu korist od života. Ne, ja sam tako živio, jer nisam znao drugačije. Nisam se odricao nikakvih zadovoljstava, radio sam uglavnom ono što sam htio i to na način koji mi je odgovarao i za koji sam mislio da je ispravan. U svemu sam davao, ili sve od sebe ili, češće, samo više od drugih. Nije mi to teško padalo.
Gdje sam pogriješio? Koliko sam samo vremena proveo pokušavajući da dokučim odgovor na to pitanje?! Čak sam tragao za tačnim momentom od kog je sve krenulo ovim tokom. Odgovor: moja priroda. Kao prvo, nesklon sam traženju pomoći. Radije ću dugo patiti i na kraju sam iznaći rješenje, nego odmah na početku objelodaniti svoju slabost. To je jedna polovina moje “grešne” prirode. Druga: ne znam šta da radim. U životu ne postoje jasna pravila i čvrsti zakoni. A ja, da bih bio uspješan, neko mi mora objasniti pravila i reći šta da radim. U suprotnom, u situaciji u kojoj ne znam šta treba da radim da bih ostvario svoje ciljeve, ja improvizujem.
Usvojio sam set pravila kojih se pridržavam; u skladu sa novim iskustvima vršim modifikacije. I vraćam se na glavni problem – zaključio sam da mi se život po takvim pravilima neće “isplatiti”, a ja sam ne znam drugačije. Tračak nade postoji, nada je korov koji se ne može iskorijeniti, ali ja sam racionalan čovjek. Sve su prilike da niko ne zna šta treba da radi, ali ja očigledno radim ama baš sve pogrešno.
I da li sam zbog svega toga nesrećan? Kako-kad. U zadnje dvije godine u meni se ugnijezdila neka sistemska tuga koju nikako ne mogu da istisnem. Možda mi ona čak pruža neku vrstu stabilnosti, ali se ipak borim protiv nje. Često se prepustim nekoj “ludosti”, projektu od koga očekujem da će pokrenuti stvari nabolje. Dok ga razvijam, ja sam zadovoljan, pun poleta, elana, ali kad treba da budem nagrađen za svoj trud, nagrada izostane. “Ništa moje nikome nije potrebno.” Ponavljam to sebi nekoliko dana, a potom se posvetim nečem novom iako znam da me na kraju čeka razočarenje, ali dok ono ne dođe, ja ću se bar osjećati zadovoljnije.
Ja po prirodi nisam tužan čovjek. Volim da se smijem i druge da nasmijavam, ali čini mi se da smijehu niko ne pridaje toliku važnost kao ja – zato se suzdržavam. Energičan sam, ali moju energiju niko ne želi da isprati – zato se sve više činim tromim.
Ja po prirodi nisam tužan čovjek, ali sve mi je teže da ne budem.
U odjecima ovog introspektivnog putovanja ostaje jedno pitanje: Može li postojati neuhvatljiv put gdje vrijednost koju tražimo nije definisana pogledom svijeta? Dok se glavni junak bori s nepopustljivim istinama, pojavljuje se enigma – izazov ne samo njegovim uvjerenjima već i svakom čitaocu koji je kročio sličnim putem. Šta ako, skrivena unutar borbe, leži sama suština svrhe? Podijelite svoja razmišljanja u nastavku, razotkrijte enigmu i dopustite da vaš glas postane dio ovog zajedničkog istraživanja.
